Danas je 20 godina od odlaska Milana Mladenovića. Naš narod voli tužne jubileje. Fakat je da ima previše tužnih datuma u našoj istoriji, pa valjda neke od njih vredi posebno slaviti. Neki na tim datumima dobro zarade, prodaju bedž, značku, monografiju. Bilo bi sjajno kada bi se poneki pokojnik i njegovo delo izučavali više nego što se od njih pravi kult. Ali, da bi se to desilo, mora se živeti u normalnoj zemlji... bar ponekad.
Činjenica je takođe da EKV nije dostigao slavu u marketinškom smislu te reči, čak i kad se uzme u obzir da je bio jedan od onih beogradskih bendova cenjen i u Ljubljani, Zagrebu i Novom Sadu istovremeno. Kod kuće je uvek najteže. Milan, sam po sebi, mnogo je više od pukog poistovećivanja sa jednim bendom. Njegov prvi bend Limunovo drvo bio je jedan od najkvalitetnijih mladih bendova krajem 70-ih, pogotovo kad uzmemo u obzir da su njegovi članovi u to vreme imali manje od 20 godina. Rano sazrevanje pojedinca i izgradnja svesti nešto je što je otišlo sa scene, zajedno sa EKV-om. Globalna strategija danas je da čovek što duže bude nesvestan sveta oko sebe. Ko zna zašto je tako, ali evolucija ponekad postane jako zajebana stvar.
Milana svi znaju kao "rokera". A u dubini njegove umetničke prirode krila se progresiva, kombinacija psihodeličnih ritmova King Crimsona, Genesisa, Marilliona sa new-wave tendencijama kroz koje je on zemljotresno prošao sa Vdom i Kojom onim jednim jedinim albumom Šarla. Međutim, ono na šta poklonici EKV-a najmanje obraćaju pažnju jeste njegov poslednji studijski krik, kombinacija potpuno otvorenih formi sa genijalnošću još jednog muzičara koji više nije među živima (Mitar Subotić-Suba). Album "Angel's Breath" gotovo da i ne može da se nađe po svetu nigde više osim po forumima i torentima. A i mnogi fanovi EKV-a su ga gledali u fazonu "koji andrak je ovo sad". I kritika se fino nalupetala tobože hvaleći Milanovu hraborost da prošlost ostavi za sobom i krene u nešto novo (kao da je on inače radio samo jednu te istu stvar) a da pojma nije imala da prepozna jedan od prvih, i produkcijski najboljih albuma 90-ih godina u domenu onoga što će se kasnije nazvati etno-rok. Nešto što su u svetskom smislu u SFRJ uradili još jedino Vještice, a kasnije Darko Rundek i Vlatko Stefanovski, doduše u ne tako alternativnoj i mračnoj formi. Jezikom fizike, ta ploča je kao jedan beskonačan fluid, koji svaki put drugačije teče, i kako slušamo pesme, on je nekako sve više u nama samima.
Ko je u Beogradu, neka ode večeras do DOB-a, neka sluša Momu Rajina, čoveka koji je na svoju ruku dao onaj podrum SKC-a tada anonimnim klincima da uvežbavaju svoju muziku. I poslušajte "Angels Breath", ne zato što je taj album "super za slušanje", već zato što vas taj album napada sa svih strana. Naučićete da učestvujete u onom što je pesnik hteo da kaže.
No comments:
Post a Comment