ISPOVEST FIGURE OD TERAKOTE

Glas:

Ako si ikad poželela da prošlosti dodirneš telo

Da li si očekivala moje ruke - nepomične i tvrde?

Da li si očekivala moje oči - ispečene na Suncu?

Lutalice, priđi da zaneseš me čuđenjem.

Pitaš se?

Otkud znam?

Svi smo mi stringovi što traže duale

Eto, otud smo lutalice.

I ja- što lutam, a stojim na jednom mestu

I ti, što lutaš tražeći to jedno mesto.

Pitam te:

Kolika je brzina žudnje za starim karavanima

Koji su prevozili lutanja do tvoje kuće?

Umesto odgovora:

Tišina.

U tišini( ... )

Neželjen pejzaž gleda zastakljen jahač.

Otuđen i uzak, bez mesta za galop.

Staklena zgrada i stakleni ljudi.

Afriko, zašto si pod staklom?

Teranje tišine:

Vratar se igra sa svežnjem čuvene igre vlasti:

„Zategni žuti kanap! Držite ljude dalje od ove vredne starine!“

Od sirote lepote

Odvraća ih korak.

U muzeju, kao u ratu, slike se kreću unazad.

A ti na prstima priđi, oseti bol blizine.

Glas:

Ako duže gledaš u mene, čućeš šuštavi grm.

Kad su me vadili, dole niz Niger, znao sam:

Jedan jahač se stopio sa peskom.

Šumeli su ljudi nad rekom: „Zarobio ga je talas!“

A ja, nikad nisam robovao reci, koliko sam zemlji.

Crne ruke pretvoriše me u hrabrog Noka

Da bih mu izneo život kroz kapiju od blata. Da složim ga - deo po deo.

Sve dok mu ne spojim telo i dušu, toj ću se kapiji klanjati

Kao  prostom savršenstvu

Jer, blato - to su pesak i voda u jednom telu.

Odvojili su me od zemlje da bih joj se vratio.

Uzdigli na konja da bih brže stigao.

Da su  znali dokle ću stići

Stavili bi me na kamen.

Ne odstupam pred glasnim propovedima.

Guše me reči i mitovi

Kao nabrekla žlezda sećanja.

Ja se nikad ne smejem, ta linija seče mi lice

Tropska kiša spira ožiljke i hrani rane, što koren puštaju u telu.

Vekovi trguju (krišom) mojom samoćom.

Zapečaćene usne nisu žedne ni vode, ni vina

Već dodira starog života

O kojem ti pričaju šturo u hladnom trezoru.

Dok su me vodili u ovo sirotište

Gde ne sleće dah, tek samo prašina

Čuo sam ukor za sve svoje Noke:

„Predugo su želeli da ostanu tajna!“

Kažu – bili smo gladni istine.

A zasitili smo se lažima.

I gde sad kroz ovo staklo da izbacim otrov iz sebe?

Otrovne mrve, koje su nam servirali kao hranu!