SANJAŠ LI U BOJI? (Detektivska priča bez zapleta i kraja)

Jutro (nabori na čaršavu/ crno-beli svet/  sanjaš li u boji?)

 

Dok tražim nabore na čaršavu (a zapravo tražim sebe), radim ono što najbolje znam. Jutro posle obilnog sna samo je jedno jutro zbog kojeg pijem burnu kafu i nervozno prelećem preko ubistava u naslovu vesti. Srećom, nijedno nije moje, i ta spoznaja daje mi snagu da nastavim sa umivanjem. 

 

 

Ledena voda pričvršćuje ledeni pogled ka TV-u. Sebični instinkt da primetim svaku glupu vest uzrok je svih mojih crno-belih snova. Lažni oglasi, narkodilerski-maleri, političke nameštaljke. Afera Malik je baš pre neki dan okončana – sudija je rekao REZ, iako ništa nije na kraju ispalo crno i belo, ministar je bio kriv, ali nismo saznali za šta. Novinari su tražili krv. Crnu krv na belom platnu. Snimak kako svedok menja svoj iskaz, a sudija ravnodušno otkazuje poslušnost narodu urezana je u moje receptore. 

Sve loše momke koje sam pohvatao sada moram da oslovljavam sa “Poštovani” kada im budem pisao izvinjenje u ime svoje jedinice. Tolika jurnjava da bih na kraju pisao bezlična pisma iz ove kretenske fotelje (sav kancelarijski materijal nabavlja se po istom sistemu, pa ponekad pomislim kako svako smrdljiva zadnjica mora da se ugura na ovu nazovi-kožu). Ceo svet posejan i požnjeven u končastim kaskadama od 2 do 6 ujutru toliko je skriven, da ni sam ne znam jesam li ja glavni junak sopstvenog sna, ili želim da kroz san budem neki nebitan lik koji bi prepustio odgovornost za sopstvene strahove nasumično izabranim preletačima, onima koji su čas spasioci, čas ubice. Neizvesnost privlači. Da li sam tamo ja, koji zna odgovore bar na osnovna pitanja?

 

Možda previše podsvesno želim da sve bude poslagano po crno-belim poljima, pa da svaka realnost bude nova partija šaha kojoj bi pristupao sve bolje i bolje pripremljen.  Ionako nas u jedninici smatraju figurama, možda da i ja nađem svoje pešake i lovce… Pred spavanje su me nekad više uzbuđivala lica sa radija – ONA, sa Fugazi radija koja “došaptava gde su tihi ritmovi…”. 

 

 

 

Zamišljam je kako svojim svilenkasto nežnim glasom uranja u moj san, crna kosa i bela bedra, stopalima lupka po mom krevetu… u ritmu… ili je to zvuk bubnja sa radija koji je nastavio da emituje svoj noćni program? Mučim sebe da otkrijem trivijalnost čak i u snu. Bedan sam detektiv, i u sopstvenom dnevniku ne bih mogao da uzdignem taj lik . Glupa ništarija.

 

Zapravo, reći ću vam zašto sam ovde – pamtim lik jednog nitkova koji je probao svoju jubilarnu pljačku uletivši kroz prozor moje sobe. Dok sam sanjao jedan od onih retko divnih snova u boji, sve crvene duge kose golih žena koje su me uzbuđivale, plešući i ljubeći se oko mene statičnog. NIsam toliko brz u snu kao u javi, i često mi se dogodi da neka boja pobegne, da neki lik iščezne. Imena pamtim, prokletstvo sutona. Od one divne golotinje, otvorenih poziva za bajkoviti seks, prvi zrak Sunca donosi mi samo imena… zabole me kako su se zvale propuštene prilike!

 

 

Želim samo da mi se vrate moji koloritni snovi… i to je sve… baš sve...

San (razgovor uz večeru u ateljeu)

 „Sporo napredujemo.

Misli su nam trome, koraci posustaju pod trenjem. Kažiprst potegne za nekom korisnom stvari pa onda najčešće završi u ušima ili nosu. Simptom sjebanih ideja u prišivenim ćelijama mozga modernog čoveka. 

Kao što rekoh, sporo napredujemo. Ti si, koliko se sećam, još prošlog meseca postavio pitanje na koje ti nisam našao odgovor. I ne znam, kada bih ga našao, da li bih ga prepoznao. Nisam ja taj kapacitet.“

 „Zašto si tako skeptičan? Evo ti cilindar. Oko njega možeš u ovom, ili ovom drugom smeru, svejedno, obmotavati stringove i graditi strukture, želje, puteve.. Sebe. Nije vreme jedina stvar koja nas ograničava. Možda čak ne uopšte. Pre će biti da smo to mi sami. Vidiš li ovaj cilindar? Znaš da je pravljen kao tubus za teleskop. Od kartona je. Kutije u koje trpamo izduvne gasove sopstvenih sanjarenja. Kao i izduvni gasovi iz fabrika ili automobila, smetaju ti, ali ih ipak udišeš. Preživi onaj ko ima filter u plućima.“

 „Nemam taj filter, dragi moj. Otkako smo dobili zadatak da realizujemo svoje snove kroz ovaj tajni projekat ne spavam dobro. Budi me šum ispod prozorskog stakla, štikle na stepenicama zgrade. I ova soba. Kao da nema početak i kraj. Sa jedne strane je zid na koji se ne naslanja ni senka, deluje mi kao da će svakog trenutka početi da rasklapa belo krečeno platno na dva dela. Pa onda uglovi. Svaki od njih ima svoje značenje. U prvom je kutija sa knjigama, da zamaskira otisak cipele. Pijana budala je tražila stepenik. Sećaš se i ti one žurke na kojoj su zaspale lujke koje smo nameravali da muvamo te večeri. U drugom su moje slike, slikao sam ih pre nego što je sve ovo počelo. Kada osetim da lutam po polupopunjenoj sobi, objašnjavam likovima sa svojih slika šta bi trebalo biti i zašto sam primoran da tako dugo vagam svoje odluke. Molim ih da me razumeju. Taj ugao zovem –ćošak za alibi. Ostala dva ugla i ne vidim. Možda zato što me previše privlače nestvarni junaci i žurke. Ili mi je vid oslabio. Ko će ga znati!“

 „Prekini, mislim da je vreme da završimo ovaj razgovor. Skinuće te sa projekta ako čuju kako govoriš. Brinem se za tebe. Otkad si postao tako malodušan? Znaš li koliko ljudi bi volelo da je na tvom mestu?“

 „Možda, ali niko ne pita volim li ja što sam na OVOM mestu. I šta da radim sa kartonskim cilindrom?“

 „Stavi ga na glavu! Proveri koliko je teško nositi budućnost na sebi! Stringovi će se uviti, kao hladne palačinke postaće hrskavi ako ih ne zagrizeš na vreme.“

 „Gospodin Viler bi verovatno rekao da si totalni fanatik što me teraš na ovo!“

 „Ne! Inspektor Viler bi bio ponosan kada bi saznao da postoje ukusi koje još niko nije osetio.“

 „Čak ako se jede u snu?“

 „Čak i ako se jede u snu!“

 „U pravu si. Verujem da se i u snovima bolje razmišlja kad ti je stomak pristojno namiren. Da li bi, onda, bio ljubazan da mi kažeš gde u snovima da nađem dobru radnju sa začinima? Znaš da volim ljuto.“

 „Ne znam druže, ali verujem da neko sa tvojih slika zna odgovor.“