ASIMETRIČNI RAZGOVOR UZ ŠOLJICU KAFE (ili: Evolucija za skeptike)

Napomena:

U susret mojoj poetsko-proznoj knjizi "SPONTANO NARUŠAVANJE SIMETRIJE", koja se trenutno kuva pred štampanje, i čeka da bude servirana na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu, imate priliku da na SAPIENS blogu pročitate uvodnu priču...

Sećanje (asimetrični razgovor sa nepoznatom osobom)

Tog dana sam nervozno prelazio kilometre trotoarima obnevidelim od susnežice koja se stapala sa maglom. Ispod kapuljače pogled se pružao dovoljno kratko da izbegnem sve one koji bi me popreko pogledali. Lica su se okretala. Prema izlozima i prema licima. Uhvatimo se one najbliže linije pogleda i namestimo usne kao da želimo da se javimo jedni drugima. 

„Znam ovo lice, možda iz snova. Ili prošlih života. Ponekad nisam svestan gde sam sve bio. Putovanja nisu stizala da sva imena popišu u moj dnevnik. Koliko potencijalnih prijatelja je danas pogledalo u mene ni ne očekujući da ćemo se sresti na nekom suvljem i manje maglovitom mestu. Uz kafu ili vino, oni bi mi ispričali za čim sve žale u životu, sve što žele da urade.  Ja bih naručio još jednu turu i odgovorio kako shvatam njihove priče.“

Java (telefonski razgovor pre jutarnjeg pranja ušiju)

(Melodija – poznata rok pesma i njen zvuk izopačen u kutiji mobilne naprave).

„Uzduž i popreko

Dijagonalno... rotacija svesti...čitanje unatrag...glavolomka...“

„Šta to radiš?“

„Nalazim način da izmenim značaj onog što saznam.“

„Hajde da čitam između redova – praviš se važan?“

„Otprilike!“

„Hoće li imati smisla?“

„Naravno. To su simetrije, to je njihovo narušavanje, to je život!“

„Život je, kao, smisao?“

„Traganje za simetrijama povuklo me je u duboku razdvojenost. Razdvojio sam sebe na sastavne delove, mislim da mi je napokon jasno kako sam funkcionisao svih ovih godina.“

„DNK ti je jasna? Ili dotle još nisi stigao? Previše detaljišeš, šta li?“

„Ne ironiši! Čuj - javljam se sebi sa različitih destinacija, svaki string luta svojim pravcem. Mislim da sam vrlo zaposlen čovek. Zapravo, ponekad se zapitam, nisam li možda samo replikant nekog drugog lika koji je kao ja, samo savršeniji.“

(Srkanje – preteča muzičkih instrumenata. Neraskidiva veza modernog čoveka i vrele kafe).

„Piješ instant kafu?“

„Ne, ali dopizdilo mi je to što je skoro sve oko mene postalo instant. Kafa u hladnoj vodi, pile za 2 minuta, žene sa zategnutim smeškom i savršenim sisama. Nekada sam, nameštajući antene po krovovima, izigravao akrobatu na kojeg se ložila većina ženske populacije nastanjene u komšiluku. A sad, satelitska, total TV, risiveri za ovo, risiveri za ono, naručim sebe preko daljinskog upravljača. Bolje da ne otvaram ako neko zazvoni. Shvataš? Život iz dobro programiranih asemblera koji te teraju da glumiš biće koje se pokreće na kliktanje tastera.“

„Gospodin Viler bi sigurno znao šta da radimo!“

„Moramo ovaj put bez njega, i dalje valjda imamo svoje NEINSTANT glave koje mogu da posluže u odabranim prilikama.“

„Kako znaš da nije instant?“

„Kafa?“

„Ma jok, glava!“

„Pa, nije li mi iskipela pre neki dan!“

„Glava?“

„Kafa, aman!“

„Jeste, to samo pokazuje da si rasejan.“

„To pokazuje da sam čovek, dragi moj!“

(Alarm – iritirajući pokušaj da zvuk sebi prida monumentalan značaj. Neki kažu i da je alarm kentaur nastao sklapanjem odbačenog dela simfonije i brodske sirene).

„Hej, zar ne kasniš na posao?“

„Naravno, gužva u saobraćaju. Znaš već kako to ide – proturiš glavu kroz prozor i vidiš sve glave koje to isto rade. Onda ih izbrojiš. Sjajna vežba. Svaki dan počne saznanjem da nisi usamljeno ljudsko biće. A i šef mi je jedan od onih otpadaka kapitalističke varijante Homo Sapiensa. Mora da ga nisu dobro programirali.“

„Tolerantan tip?“

„Za njega je tolerancija nauka – on je njen profesor doktor. Previše čovekolik čika. Eto šta se desi kad evolucija ode u pogrešnom smeru.“

„Zašto ja nemam takvog? Ovaj naš samo beleži neke bodove u svoju tajnu tabelu.“

„Moram da prekidam, gaće sam negde zaturio, opet mi je pospremila plakar pa se ne snalazim.“

„Upotrebi svoje stringove! Rasej se na hiljade struna i rasprši ih po sobi! Za delić sekunde ćeš naći ono što tražiš.“

„Bojim se, druže, umaći će mi onaj najvažniji delić. Za koju godinu nećemo morati ni da pričamo – telefoni će nam prenositi misli.“

„U tom slučaju, ne zovi me dok sam na radnom mestu!“

(Gradska buka – izobličena u blizini uha sa druge strane prozora, u sobi bez muzičke pratnje).

San (razgovor uz večeru u ateljeu)

„Sporo napredujemo.

Misli su nam trome, koraci posustaju pod trenjem. Kažiprst potegne za nekom korisnom stvari pa onda najčešće završi u ušima ili nosu. Simptom sjebanih ideja u prišivenim ćelijama mozga modernog čoveka.“

Ćutanje (atelje/ moje slike i ja/ gledamo se)

Profesor Viler bi uvek nekoliko minuta uživao u statičnoj tišini pre nego što bi zaseo za stari klavir...

Volim tišinu, taj najjasniji ton koji se svira očima. 

Savršeno ruši simetriju.