O sreći u gradovima - TREĆI fragment

Proleće u jednom gradu koji svi znate.

Scena 1. Žena juri muža koji pokušava da zamakne iza kuće i sedne na motocikl, juri ga mašući tašnom, odavde deluje da je tašna lagani komad oružja, zanosi silan talas gradskog vazduha desnom rukom, preteći. Muž se pravda da nije kriv i pokazuje na sat. Žuri na posao (jer: u radu je spas). Njega ne zanimaju druge žene, osim onih koje su mu prve. Množina. Žena ne razume takvu matematiku i pogađa muža u glavu bočnim delom tašne. Ženska tašna je jedino oružje za koje ne morate imati dozvolu nošenja. Ne znam da li je bilo krvi, okrenuo sam se. Nasilje nije moj fah.

Scena 2. Klinac u papučama pretrčava ulicu. Prodavac paradajza ispratio ga je pogledom i nastavio da se češka po maljavom golom ramenu. Kupac prilazi i pozdravlja se s njim. Osmehuju se. 

Scena 3. Pas utrčava u fontanu. Iskezio se toliko da mu vidim sreću u grlu. Protresa vodu sa dlaka i maše repom. Pet sekundi prolećnih radosti. 

Pas… pas-čuvar-snova/ pas-stoto-pseto-u-familiji-pasa.

(Pas je divno biće.)

Ja sam na sunčanoj strani stare beogradske ulice.

Nekoliko koraka je dovoljno da iskoračim pred naličje grada. Pustim da prođe malo vremena ispred mene, tek da čujem gde je voda. Od autobuske stanice do prve poslastičarnice ima nekoliko metera. U tih nekoliko metara složio se čitav svet. I jedna čudna knjiga koju nosim u torbi. Sa strane gledajući, neko bi rekao da stojim maštajući. Ili samo sanjam. U svakom slučaju, ovo poslednje bi sasvim adekvatno objasnilo zbog čega mi se priviđaju krave koje slobodno šetaju ulicom i vesela indijska deca na malim motociklima.

Filozofija grada i smisleni izgled budućnosti mora se potražiti samo u svetu odblokirane mašte i potpuno slobodnih asocijacija, i u "dosluhu sa ono malo još preostale, neranjene prirode" .

Izvlačim knjižicu iz torbe i šerlokholmski zabadam nos na pravi citat:

"Beograd.

A ko još danas zna da je prvi nacrt Novog Beograda dao početkom 30-ih godina prošlog veka nekadašnji glavni arhitekta Sankt Petersburga. Majstor sa Neve je znao elementarnu istinu: građani gradova na vodi treba ponekad do vode i da pristignu, a nikako da se vode boje, ograđuju i skrivaju." 

Pokojni velikan srpske arhitekture, i kažu najbolji gradonačelnik Beograda ikada, Bogdan Bogdanović, piše u svojoj knjizi "O sreći u gradovima" i ovo:

"Vodao sam studente s kraja na kraj grada, zavlačio ih u skrivene i njima uglavnom nepoznate gradske budžake, uvlačio ih čak i u podrume i gradsko podzemlje i ispentravao ih na krovove. Lutali smo do iznemoglosti po periferijskim i od boga zaboravljenim sokacima i ćorsokacima… 

… zalazili smo i u periferijske birtije i nagvaždali sa oriđinalima u kojima Beograd nikad nije oskudevao. Otpočinjale su visokoparne debate o gradu, o gradovima, o čoveku u gradu, o ljudskoj sudbini, o ljudskoj sreći. "

Eto, grad nam se, kao i svet, nudi sav u šiframa.

Moja šifra za dolazak u ovaj (ali, koji je to OVAJ?) grad u ranim jutarnjim satima bio je telefonski broj omalenog, crnoputog taksiste koji je trebalo da me pokupi ispred belog oldtajmer - zgužvanog hotela tačno u ponoć po indijskom vremenu. Nije se baš pojavio na vreme, ali kad ste u Indiji, koga briga za sekunde. Ukoliko ste u prostoru u kom nema leoparda ili hijena, kao ni slonova na pešačkom prelazu, vi ste bezbedni i možete sa vremenom da radite šta vam je volja.

Te prve noći, suočen sa vlagom koja je ulazila u zidove hotela kao voda u uši, sanjao sam Beograd.  ONAJ Beograd. U tom mom Beogradu iz snova živeli su uglavnom indijski i  "naši", svakodnevni Beograđani. Razlikovali su se po načinu na koji su koračali ulicama i širini osmeha. Prvi su to činili u papučama, drugi u cipelama. Ulice su bile one iste koje i dan-danas utabaju milionska stopala. Na pešačkim prelazima, ravnopravno ali ne baš rame uz rame, stajali su ljudi i slonovi, surlama zahvatajući kikiriki iz činija obližnjih kafića. Iako erkondišn nikako nije radio te noći, i iako je Mumbai velik kao šest Beograda, nisam se osetio zalutalim u pomalo čudnom svetu pospanih ljudi u papučama. Jedan ulični prodavac sladoleda je tako stavio svoju prostirku ispred sladoled-mašine, i zaspao ostavivši natpis prolaznicima: "Vi ste sada vlasnici i mojih snova i moje plate! ".

Kako da se ne zapitate kojeg je ukusa taj sladoled?

I šta od te dve ponude u mudroj poruci ljudi biraju.

I kakva je nauka koja objašnjava na koji način raste sreća u gradu?

Knjiga dalje kaže da Idealna nauka o gradu niti postoji, niti može postojati. Kako volim da se prepuštam čarolijama reči i često im dozvoljavam da me povedu kud žele, urbano-jurnjava postala je urbano-uživancija, tj. "urbano-logija" postala je "urbano-poetika". 

jer: "… svako ima pravo na svoju urbano-poetiku, pa i na sopstvenu urbano-erotiku, malo morbidnu nauku o zakasneloj ljubavi, budući da gradove treba umeti voleti i onda kad već evidentno nestaju iz našeg vidokruga. Ja sam na sve lako pristajao jer sam više voleo da putujem sam… jednom rečju, bio sam se odlučio da "vandrokašim". Ne znam da li savremeni čitaoci iza ovog davno zaboravljenog starobeogradskog izraza naslućuju ne samo natruhe nemačke etimologije, no i čuvenu romantičarsku čežnju za lutanjem sa putničkom batinom u ruci i tovarom na leđima, bez ozbiljnog cilja, ali ipak sa nekom nejasnom polufilozofskom namerom. U mom slučaju, "vandrokašiti" značilo je putovati noćnim vozovima od grada do grada, a danju pešačiti i pešačiti u aljkavo pendžetiranim cipelama…"

Kada sam se probudio u svom vozu, on je uveliko jurio ka Amsterdamu, daleko i od Beograda i od Mumbaja. A u tim vozovima ne smete puno da sanjate. Vozovi su brzi, a države jako male. Treba zastati dovoljno dugo da bi se videle scene 1,2 i 3. I koščate krave oštrog pogleda.