“U to predratno vreme, po školskim pravilima, đacima je bilo
zabranjeno da budu članovi šahovskih klubova. Ja sam ipak išao svako veče u
Beogradski šah klub, to je za mene bilo svetilište. Kontrolu ulaza u zgradu
Kolarčevog univerrziteta imao je vratar Desimir, dvometraš iz Like. On me je
nešto voleo, i kad me vidi da se onako malen mašim za visoku kvaku, on se
okrene i kao čita novine, a ja šmugnem unutra...”
(Svetozar Gligorić)
Najpre, reći ću vam
nešto o nedostatku modernog doba. Ono što danas zovemo “modernim dobom” donelo
nam je ispunjavanje materijalnog sveta savremenom tehnologijom, ali nasuprot
tome današnjici nedostaju renesansni umovi, svestrane ličnosti čije se polje
stvaralaštva ne ograničava na samo jednu oblast. U vremenu kad ni reč ni slika
nisu dovoljni da pokrenu revoluciju (kao nekada) svet slavi ljude poput Leonarda
da Vinčija, izuzetne vizionare koji su uspeli da objedine umetnost i nauku. I
zaista, kad spomenete ime ovog velikog Italijana nekoliko asocijacija otvara
vam vrata jedinstvenog sveta kroz koji možete da prođete samo ako imate
dovoljno znanja i hrabrosti da propešačite dugačak lavirint uma jednog genija.
Danas je taj svet
napustio jedan od poslednjih renesansnih džentlmena našeg doba - Svetozar
Gligorić.
