SVETOZAR GLIGORIĆ - ČOVEK KOJI JE SANJAO ŠAH

“U to predratno vreme, po školskim pravilima, đacima je bilo zabranjeno da budu članovi šahovskih klubova. Ja sam ipak išao svako veče u Beogradski šah klub, to je za mene bilo svetilište. Kontrolu ulaza u zgradu Kolarčevog univerrziteta imao je vratar Desimir, dvometraš iz Like. On me je nešto voleo, i kad me vidi da se onako malen mašim za visoku kvaku, on se okrene i kao čita novine, a ja šmugnem unutra...”

(Svetozar Gligorić)

Najpre, reći ću vam nešto o nedostatku modernog doba. Ono što danas zovemo “modernim dobom” donelo nam je ispunjavanje materijalnog sveta savremenom tehnologijom, ali nasuprot tome današnjici nedostaju renesansni umovi, svestrane ličnosti čije se polje stvaralaštva ne ograničava na samo jednu oblast. U vremenu kad ni reč ni slika nisu dovoljni da pokrenu revoluciju (kao nekada) svet slavi ljude poput Leonarda da Vinčija, izuzetne vizionare koji su uspeli da objedine umetnost i nauku. I zaista, kad spomenete ime ovog velikog Italijana nekoliko asocijacija otvara vam vrata jedinstvenog sveta kroz koji možete da prođete samo ako imate dovoljno znanja i hrabrosti da propešačite dugačak lavirint uma jednog genija.

Danas je taj svet napustio jedan od poslednjih renesansnih džentlmena našeg doba - Svetozar Gligorić.

Olimpijski šampion, predvodnik jedine generacije koja je osvojila zlato na šahovskoj olimpijadi za našu zemlju. Sasvim slučajno (ili namerno) bio je građanin Beograda, podjednako i sveta, slobodni duh i šahovski zarobljenik. Bio je velikan šahovske igre, kompozitor oštrih varijanti i blagih nota. Bio je novinar i pisac. Intelektualac. Govorio je tečno engleski, nemački, ruski i italijanski jezik, a služio se sa još dva-tri, onako uzgred. Odlično je plivao i igrao tenis. Bio je jedan od retkih prijatelja Bobija Fišera u njegovim najtežim danima. Bio je veliki čovek. I prvi zbog kojeg sam seckao dedine dnevne novine kako bih sakupio što više šahovskih partija koje sam kasnije analizirao sa svojim drugarima.

Gligorićev prvi susret sa tadašnjim čudom od deteta, Robertom Fišerom - Turnir kandidata na Bledu

Kada bi vam neko rekao da čovek u svojoj devetoj deceniji života želi da izučava kompjuterski softver za stvaranje muzike, možda biste sa nevericom želeli da „izbliza“ pogledate tog „dekicu“ i uverite se da nije kakav šaljivdžija u pokušaju. Svetozar Gligorić to ni najmanje nije bio kada je u pitanju ljubav. Ukoliko se ikada u naš školski sistem uvede predmet koji bi se zvao “Studioznost”, na naslovnoj strani tog udžbenika trebalo bi da stoji Gligorić.

Mar del Plata nije samo ime predivnog grada u Argentini, već je i naziv za jednu od najpoznatijih varijanti u teoriji šahovskih otvaranja. Njen tvorac je upravo Svetozar Gligorić.

Samouk u mnogo čemu, rano je ostao bez roditelja. Brigu o njemu u Beogradu preuzeo je ugledni hirurg dr Niko Miljanić, kojem je Svetozar Gligorić, takoreći, postao četvrto dete. Okružen knjigama, radoznali mladić je izučavao šah i tehniku, koju je i studirao dok nije morao da napusti Beograd nakon šestoaprilskog bombardovanja. U to ratno vreme, budući šahovski velemajstor bio je partizan-dobrovoljac i inženjer za proračune leta minobacačkih granata. Nakon rata, Gligorić se u oslobođeni Beograd vratio rešen da nastavi svoju šahovsku karijeru. Pisao je da je jednom prilikom bio teško bolestan od upale pluća i pod groznicom sanjao šahovske partije sa živim figurama koje mu se obraćaju već nekoliko uzastopnih noći. Budio bi se rano da pregledava varijante i odgovara na pitanja postavljena u snu. 

Na meču protiv SSSR-a igrao je sa jednim od najboljih pijanista među šahistima, Markom Tajmanovim

.

Vrlo brzo je napredovao. Njegov talenat nije bio sporan, ali njegova studioznost i predanost naučnom pristupu šahu dovela ga je rame uz rame sa najboljim šahovskim igračima tog vremena. A konkurencija je zaista bila žestoka: igrati i pobeđivati u eri Botvinika, Smislova, Keresa, Talja, Reševskog, Saboa, Najdorfa, Evea, Bronštajna, Tajmanova, a kasnije Fišera, Spaskog, Petrosjana, Korčnoja, Larsena i ostalih, bila je izuzetna privilegija.

Potpisi svih velemajstora, učesnika meča SSSR-Jugoslavija, 1962. godine

Ali, nije Gligorić bio samo jak šahista.

John Lee Hooker

Odlazak na svaki naredni turnir izvan Jugoslavije za njega je značio priliku da kupuje ploče i upoznaje se sa muzičkim trendovima u svetu. Slušao je sve, od bluza, preko džeza, do tadašnjeg izvornog rokenrola. Mlade generacije kojima pripadam razmažene su u smislu da svaku umetnost imaju na dlanu zahvaljujući internetu. U zemljama istočne Evrope tih 50-ih godina XX veka muzika je sa zapada kroz “gvozdenu zavesu” stizala najviše zahvaljujući sportistima: Gligoriću, još jednom šahisti - Nikoli Karaklajiću, i legendarnom košarkašu Radivoju Koraću. Oni su o umetničkim pokretima pisali i pričali, obrazovali svoje prijatelje i naciju,  tragajući za sopstvenim odgovorima na te izazove. Danas je prosto nemoguće da zamislite nekog našeg fudbalera ili košarkaša kako traga za novim umetničkim momentima u postmodernizmu, ili istražuje underground muzičku scenu Los Andjelesa.

Najviše je voleo klasiku, a kako bi imao u svom Beogradu i adekvatan uređaj za degustaciju kvalitetnih ploča, jednom prilikom je iz Holivuda (nakon posete filmskom studiju 1952. godine) naručio najnoviji gramofon i zvučnike marke JBL smeštene u dva ogromna drvena sanduka. Iz Amerike su zvučnici putovali puna tri meseca, a sam Gligorić je posvedočio da mu je susret sa muzikom na JBL-ovim zvučnicima bilo nešto najlepše što mu se desilo tih godina. Govorio je nakon toga da sanja kako igra šah uz najlepše simfonije.

“The chessboard is the world, the pieces are the phenomena of the Universe, the rules of the game are what we call the laws of Nature, and the player on the other side is hidden from us”

(Thomas Huxley)

"Igram protiv figura", bio je šahovski moto S. Gligorića

Još jedna strast bila su mu elegantna odela i ples. Ostala je zapisana anegdota kada je Fišera uspeo da nagovori da obuče elegantno odelo koje mu je lično izabrao kod jednog našeg krojača, i odvede ga na igranku među mnoštvo devojaka (za one koji ne znaju, slavni šampion Bobi Fišer bio je vrlo povučen lik i gotovo je izbegavao druženja). Fišer mu je tada rekao: “Lepo je to što si me doveo ovde među devojke, ali nijedna od njih ne zna ništa o šahu!”

Nakon osvojenih pregršt medalja i prvih mesta na turnirima, posvetio se novinarskom poslu. Bio je izveštač sa najčuvenijeg šahovskog meča svih vremena, dvoboja Roberta Fišera i Borisa Spaskog u Rejkjaviku 1972. godine. Knjiga koju je napisao o tom meču prevedena je na nekoliko jezika doživevši tiraž od više stotina hiljada primeraka. Kada ga je engleska kraljica Elizabeta prilikom posete Beogradu upitala kakvo mišljenje ima o tom meču, Gligorić je šaljivo odgovorio: “Drama je bila kao Šekspirova, ali za razliku od Romea i Julije ovde su svi ostali srećno živi.”

 

Omot Gligorićeve knjige o antologijskom meču

Upoznao je i družio se sa ljudima kao što su Šostakovič, Hačaturjan, Ojstrah, slavni glumci Čarlton Heston i Debi Rejnolds, a na Olimpijadi u Havani 1966. godine njegove partije posmatrali su Fidel Kastro i Ernesto Če Gevara.

Nije tajna ni da je Gligorić bio jedan od ljudi zbog kojeg se Bobi Fišer nakon skoro 20 godina izgnanstva vratio šahu, i to upravo u Beogradu 1992. godine. Poput slavnog i Oskarom nagrađenog indijskog filma “The Chess Players”, kada u jednoj od urnebesnih scena dvojica bogataša igraju svoju beskrajnu partiju ne obazirući se na napad britanske armije i topove koji grme sa svih strana, tako su i Spaski i Fišer igrali svoj meč u izolovanoj Jugoslaviji. Svetozar Gligorić održavao je veoma dugo kontakt sa Bobijem pružajući mu podršku kad god je to mogao. Za zemlju kao što je tada bila ova naša, imati čoveka poput Glige, značilo je imati most između istoka i zapada. Bio je to tihi glas, ali glas koji su svi slušali.

U penziju je otišao 1978. godine, ali je još punih 25 godina nastavio da se aktivno takmiči na velemajstorskim turnirima. Neki stariji čitaoci će se verovatno setiti da je Gligorić prvi put u javnosti zapevao u antologijskoj emisiji “Obraz uz obraz” koju su vodili Milena Dravić i Dragan Nikolić. Kada je napunio 82 godine, počeo je da izučava muzičku harmoniju i da svira klavir koji je nabavio tridesetak godina ranije (kakva snaga volje da se iskoriste resursi svakog instrumenta koji se pronađe u bliskom okruženju). Šah je možda najnepresušniji izvor umetničkih dela za one koji nisu toliko talentovani za slikarstvo ili muziku (mada i izuzetaka nikad dosta). Gligorić se potrudio da spada u izuzetke. Prošle godine, bili smo svedoci promocije muzičkog CD-a sa sedamnaest kompozicija načinjenih od strane ovog nenadmašnog čoveka. “Kako sam preživeo XX vek?” pita se Gligorić u naslovu albuma.  U jednoj su zajedno pevali i poznati reperi Niggor i Voodoo Popeye... čovek pd skoro 90 godina koji komponuje džez i hip-hop... Ideal koji je teško dostići.

Srbija nije znala da se oduži do kraja ovom velikanu. Pretpostavljam da ste ovo i očekivali, tako da nas, bar u tom smislu, Srbija nikad ne izneveri. Jednom, dok je sanjao svoje simfonije i partije, u dom su mu upala dvojica lopova, i nemoćnom starcu vezali ruke ukravši vredan nakit, šahovske trofeje od dragog kamenja i nešto novca. Gligorić se u svojoj dugoj karijeri branio od protivničkih figura Kraljevom indijskom odbranom, ali nikad nije imao posla sa lopovima.

Ono što je Svetozar Gligorić ostavio nama nije se moglo ukrasti. Ostavio je putokaz kako čovek sa ovih prostora treba da se bori – kroz razmenu ideja i neprekidan trud. Kroz poštovanje prema protivniku. Pomoć prijatelju u nevolji. Kroz negovanje umenosti i nauke kao najviših oblika svesti jedne nacije u pokretu. Samospoznaju i kreativnu vitalnost. Kroz snove, jer samo oni stvaraju život lepšim.