Bez šale o seksizmu, gospodine Fajnman

Seksizam i mizoginija, u novijim rečnicima definisana kao “mržnja i skup ukorenjenih predrasuda prema ženama” u svetu naučnika nisu retke pojave, ali jesu često izbegavane teme.  Posebno je uvrežen akt nedodirljivosti popularnih naučnih idola u kontekstu njihovog odnosa prema ženama. Ovo je mala priča o mizoginiji i seksizmu kroz skriveni deo portreta jedne od najslavnijih ličnosti fizike XX veka - Ričarda Fajnmana.

“Moj sin je dugo godina držao na zidu postere dve velike zvezde: Fredija Merkjurija i Ričarda Fajnmana. Ja sam mu uvek govorio da ne veruje previše u rok zvezde - sklone su porocima, od alkohola do droga, a neki, poput Merkjurija imali su emotivne veze i sa osobama istog pola. Nemojte da mislite da sam insistirao ili želeo da po svaku cenu skloni Fredija sa zida, ili da se kloni ljudi koji su u istopolnim vezama, ne... želeo sam samo da mu sugerišem da je ipak za njega verovatno bolje da više čita crtice iz života Fajnmana, tog briljantnog uma koji je i o stvarima i ljudima van nauke imao svašta mudro da kaže. Da me ne razumete pogrešno, i ja sam stavljao Fredijeve slike na zid, ali danas ne mislim da je on dobar uzor za osamnaestogodišnjaka. Tako sam sinu za osamnaesti rođendan kupio širom sveta slavljenu Fajnmanovu polu-biogradiju “Sigurno se šalite, gospodine Fajnman!”  Sećam se da smo neke njene delove kao tadašnji studenti upijali i da nam je Fajnman na fakultetu bio najveći uzor  - ne samo kao genijalni naučnik, Nobelovac, nego ko je kao veoma mlad naučnik radio na projektu Mehetn i kasnije postao profesor na Prinstonu pre tridesete godine. U Fajnmanu smo videli i pravog, atipičnog naučnog frajera, nekog ko poput ledolomca slama predrasude o fizičarima-štreberima, znate već, trapavih diplomaca sa debelim naočarima i nimalo seksi nastupima u društvu. Hteli smo da i nas žene obožavaju i da budemo popularni kao on!”

Omot knjige Surely You're Joking, Mr. Feynman !

“Da, moj otac mi je kupio tu knjigu i rekao “Hej, vidiš, ovo je knjiga o svemu. A nema jednačine. To je priča o životu genija koju on lično priča, a ne piše. Sve ti je tu. Samo proberi ono što ti treba!” Poslušao sam ga. Vrlo pažljivo sam je iščitao. I ne samo to. Potražio sam internetom i neke dodatne tekstove i pisma o Fajnmanu, recimo ona koja je prepričavali njegovi bivši saradnici i studenti, takođe slavni fizičari Friman Dajson, Gel-Man ili Sesil deVit-More. I kritičke tekstove o njegovom odnosu prema ljudima, pogotovo predrasude i seksističke stavove prema ženama. U očima miliona Fajnman je genije, baš kao što je i naslov poznate knjige Džejmsa Glika (Genius). Ali, zašto insistirati na genijalnosti ako želimo da spoznamo ljudskost? 

Svetski bestseler “Sigurno se šalite, gospodine Fajnman” prvi put se pojavio 1985. godine. Knjiga govori o nekim neobičnim detaljima iz života velikog fizičara. Čim je izašla, knjiga je privukla značajnu pozornost zbog toga što je potencirala da u njoj ima mnogo više života a mnogo manje nauke u klasičnom smislu. Na taj način se delo u startu razlikovalo od većine tadašnjih biografija naučnika. Priče je Fajnman delio svom dugogodišnjem prijatelju Fredu Lejtonu, sa kojim je Fajnman često svirao na bongo bubnjevima. Kako filmski, zar ne, Nobelovac koji svira bongo i istovremeno zna svašta o kvantnom svetu koji se čini nedostupnim većini smrtnika? Ipak, Fajnman nam je kroz svoje lekcije rekao da se ne damo prevariti, a i sam je često izjavljivao da je najgori previd slepo verovanje autoritetima bilo koje vrste. Odlučio sam da sledim te reči. Knjiga (kao i njen nastavak Šta vas briga šta drugi ljudi misle) verodostojno predstavlja Fajnmanov karakter, njegov odnos prema nauci i ljudima. O da, vrlo verodostojno. Recimo, deo u kom prepričava da je za tili čas bio u stanju da razbije šifre na sefovima. Da li sam se oduševio? Naravno! Pomislio sam koliko bi tek on voleo da živi u ovom vremenu i razbija šifre na računarima. Ili, deo kada govori o tome da je vrlo važno da student, ukoliko želi da razvije plodonosnu naučnu karijeru, uvek na svet nauke gleda šitom otvorenih očiju i ne zasniva sve ka jednoj naučnoj tehnici ili jednoj instituciji ma koliko one važne i poznate bile. Izlet fizičara u svet molekularne biologije, kao izlet atletičara u svet fudbala. Ili, npr. priča u kojoj govori o ženama u toples baru, gde testira sopstveni obrazac po kome su sve žene kurve i po kom će Fajnman-muškarac ili Fajnman-predator, prići dovoljno blizu samo onoj ženi za koju je potpuno ubeđen da će s njim završiti u krevetu. Da li sam se i tu oduševio? Zaprepastio i razočarao. “Ti si gora od drolje, jer ne želiš da mi pružiš nikakvu protivuslugu za to što sam ti kupio ova tri sendviča!” Nobelovac i još uvek mitski junak mnogih fizičkih instituta, sa nepogrešivom procenom o tome šta žena jeste a šta nije. Kako kul, zar ne? Ako želite i više od kratkog odlomka, možete zaviriti, recimo ovde:https://restructure.wordpress.com/2009/08/07/sexist-feynman-called-a-woman-worse-than-a-whore/

Fajnman na festivalu u Rio de Zaneiru, 1952. godina
(credit: Caltech archives)

Fajnman u još nekoliko svojih iskaza ističe da žene ne zaslužuju poštovanje u onoj meri u kojoj to “institucije žele da nametnu”, a koliko često greše, on ilustruje jednom, naizgled sasvim naivnom epizodom iz svog života, u kojoj kao vrlo mlad profesor na Caltech-u, svesno propušta da pomene svoju akademsku poziciju u trenucima kada mlađe studentkinje požele da s njim stupe u bliskiji emotivni odnos. On tako lako dolazi do svog plena, narušavajući kodeks po kom bi morao ostati uzdržan od zavođenja mlađih osoba kojima bi trebalo da služi kao pedagog i mentor.

Ričard Fajnman u svom omiljenom toples baru sprovodi jednu vrstu specifičnog, njemu savršeno logičkog ali suštinski defektnog, mizogenog i seksitičkog eksperimenta. On sedi u ćošku kalifornijskog bara, prerušen u nekog kome naizgled nije stalo do pažnje i zvukova sobe u kojoj se nalazi. Naoružan svojom natprosečnom logičkom inteligencijom, on pretvara zadimljeni kafanski teren u pravu naučnu laboratoriju. Spreman da svakodnevno isprobava utabani plan, pri čemu se rezultat eksperimenta predstavlja, kao u elektronici, nulama i jedinicima, Fajnman sa primetnom dozom oduševljenja o tome govori svojim poznanicima. On žene u toples baru i ne doživljava drugačije nego kao brojeve (“prva koledž devojka, druga, treća itd.”), odnosno “drolje” koje se “prodaju za novac” i one koje su “gore čak i od drolja, jer odbijaju da spavaju s njim za kupljeni sendvič. Da li se baš svim ženama sviđa njegov pristup? Odgovor je NE, ako je sudeći po kratkoj epizodi spomenutoj u knjizi. Iz tog ugla, svedočanstvo Ričarda Fajnmana je vredno duboke analize ali ne zbog šarma ili otvorenosti ljudskog duha i osobe koja poštuje žene, već zbog manipulacije kao sredstva kojom se akademski tip ego-manijaka (kakvih je, opet izvini oče, svet nauke, a ne samo svet rok muzike, prepun), odnose prema ženama koje pak u liku Fajnmana vide intrigantnu mladu osobu, fizički šarmantnu, ispunjenu zanimljivim pričama i naizgled otvorenu za svaku vrstu razgovora. Nasuprot očekivanom, poglavlja otkrivaju Fajnmanovu nesposobnost da sasluša ljudske priče koje se njemu čine irelevantnim, jer izvorno nisu njegove, i u kojima on ne bi uspeo da uoči mogućnost participiranja u istim na način koji bi njemu omogućio poziciju superiornog aktera. Fajnman tako postaje sinonim za naučnika i osobenjaka koji je sposoban da u fizičke zakone utisne imaginaciju izvan “utabanog algoritma”, ali isto to on nije kadar da uradi u situaciji kada sedi na barskoj stolici suočen sa realnim svetom koji ispunjavaju drugi ljudi. Iako želi da u knjizi čitalac pomisli upravo suprotno, Fejnman ne koegzistira sa interesantnim ljudskim karakterima kakvi se sasvim sigurno kriju u nekom drugom zapećku istog tog bara. Automatizovan otklon od mogućnosti da se čuje snažnija, i vrlo verovatno za Fajnmana iznenađujuće prizemna, urbana priča, ne ide uz njegov imidž. Imidž, koji je javnosti prezentovao i otkrio niko drugi do Fajnman lično. Tom se imidžu danas pored zaljubljenika u nauku i mladih studenata najviše dive upravo neki drugi naučnici, kojima je sopstveni život “često jednosmeran i manje entuzijastičan” (?!) kako je jednom iskreno priznao Nobelovac Kip Torn. Upravo ove situacije pokazuju koliko je um velikih istraživača često samo napola otvoren, a razvoj emocionalnih i socijalnih interakcija potčinjen ili potpuno zanemaren u odnosu na logiku.  Ali, nemojte da se plašite ovih reči. Sve je to samo život, onakav kakvim ga nekad zaboravimo između lekcija o kvantnoj teoriji polja i širenju svemira.

Zadnjica barske plesačice
(Fajnman, 1968.godina)

Fajnmanov student i takođe Nobelovac, Marej Gel-Man, jasno će poželeti da se u istoriji nauke podvuče crta između naučnih i nenaučnih Fajnmanovih pogleda, otkrivajući da je Fajnman bio zaokupljen smišljanjem anegdota o sebi i kreiranjem slike o sveznajućem , relaksiranom guruu za sve one koji bi da iz sveta “teške i dosadne nauke” zavire u svet “mačo” muškaraca. U tako ustrojenom svetu, lepe žene uglavnom služe kao seksualni objekti superiornim vrstama poput, pogađate, Fajnmana. Zamislimo, u skladu sa tim, situaciju u kojoj neka žena koja se bavi naukom, sedi u tom istom baru i ispija svoje piće. Ona posmatra Fajnmana dok iščekuje njenu eksplicitniju reakciju na njegovo mistično samovanje sa parčetom bloka za skiciranje i olovkom na drvenom stolu. Vreme protiče a žena jednostavno dovršava svoje piće, osmehuje se i odlazi da radi na svojim jednačinama. Ili možda odlazi kući, u jesenje veče sa svojim dragim partnerom. Ili, na utakmicu Lejkersa sa prijateljicama, koje u isto vreme, u nekim drugim barovima takođe same ispijaju piće i gledaju u sat, kako ne bi zakasnile na početak meča. Da li je i ovakve sitaucije Fajnman doživljavao? Da li ih je doživljavao kao poraze? Interesantno, ali u anegdotama koje je pažljivo pričao, Fajnman nikad nije “poražen”. Čak i En, žena koja je ljutito rekla da joj ne treba hrana da bi pristala na seks sa njim, na kraju Fajnmanove priče daje novac i završava sa njim u krevetu.

Da li je moguće da se ovakva beskrupulozna avantura jednog uglednog naučnika podvukla ispod radara književnih kritičara i istoričara nauke koji su radili recenzije Fajnmanovih biografija? 

Primera radi, Frederik Heht je bio među prvima koji je napisao osvrt na knjigu kada se ona pojavila te iste 1985. godine. Heht, kao i gomila drugih ljudi u godinama koje će doći, u svom kratkom tekstu izrazito pohvalno piše o trijumfu naučne misli i otvorenog uma (opet sintagma koju je Fajnman skovao za sebe). Ni na jednom mestu ne postoji ni začetak iole kritičkog osvrta na odnos naučnika prema ženama. Da li naučnici koji pišu o naučnicima pokazuju opštu tendenciju da u biografijama velikana sa udarnim epitetom “naučnih rok zvezda” sagledaju isključivo njihov naučni doprinos? Ili je to  težnja da se zanemare “sitnice” koje nisu važne spomena, jer su eventualne žrtve nečijih pogrešnih procena ili mizogenih stavova nebitne za popunu polica univerzitetskih biblioteka na velikim institutima? 

Jenijoy La Belle, profesor engleske književnosti, bila je prva žena koja je postala profesor na Caltech-u u njegovoj istoriji. To se desilo 1969. godine. Iako uspešna u svojoj profesiji, La Belle se borila čitavu deceniju da izbori svoje pravo na platu jednaku muškim profesorima, kao i pravo da dobije stalnu akademsku poziciju. Zanimljivo, podršku u toj borbi dao joj je upravo Fajnman.

Seksistički naslov LA Tajmsa povodom imenovanja "zgodne i mlade profesorke" na mesto univerzitetskog nastavnika na Caltech-u. 

Jenijoy La Belle - prva žena, profesor na Caltechu (credit: CALTECH archives)

Postoje i drugi pisani izvori gde se posvećenost Fajnmana prema mlađim studentima spominje u pozitivnom kontekstu (recimo https://arxiv.org/pdf/1411.0509.pdf ). Na kraju krajeva, kako Džulija Lipman piše (http://tech.mit.edu/V119/N10/col10lipman.10c.html) ne postoje jasni dokazi prema kojima je Fajnman vršio bilo kakvu diskriminaciju muških ili ženskih studenata unutar institucija u kojima je radio. Međutim, isto tako nije jasno da li je Fajnmanova podrška bila iznuđena nakon nekoliko glasnih protesta koji su sprovedeni na Caltech-u ranih 70-ih godina prošlog veka od strane nekolicine studentkinja i istraživačica koje su osuđivale Fajnmanove seksističke ispade prema koleginicama (arhiva Caltecha za sada skriva tu dokumentaciju), što im otežava ionako težak položaj u akademskom svetu koji po nekom nakaradnom ustrojstvu valjda treba da pripada samo i jedino muškarcima.

Izvod iz teksta koji se prvo pojavio, pa nestao, pa na intevenciju drugih editora opet pojavio na sajtu Scientific American  -tekst ne govori afirmativno o odnosu prema zenama naucnog heroja Fajnmana. 

Iako je u jednoj anketi sprovedenoj na Caltechu Fajnman svojevremeno ocenjen kao veoma omiljen i kod svojih starijih kolega i kod studenata, suštinski problem njegovih egoističnih i mizogenih nastupa ima nesagledive posledice prema onima koji Fajnmana bezpogovorno usvojaju kao etalon, ideologizirajući njegovu naučnu virtuoznost i pogrešno je izjednačavajući je sa duboko površnim "životnim propovedima". Da, upravo propovedima, jer položaj svetskih naučnih zvezda, kao što su u istoriji nauke Ajnštajn, Fajnman, Hoking, Njutn, Pauli i drugi, čini da njihove izjave i savete citiraju i usvajaju milioni. U tom smislu oni su za široki auditorijum nešto mnogo bliže poglavaru crkve nego univerzitetskom tipu istraživača. Oni su i neretko i radikalno korišćena kontrateža za drugačiju vrstu radikalno nametnutih životnih doktrina, mahom kreacionističkih. Javnost je u 21. veku željna "leonardovskih tipova ličnosti", te veoma često promoviše tipove ličnosti za koje se u popularnoj kulturi smatra da poseduju odgovore na bezmalo sva pitanja. U tom smislu, Fejnman je idealan primer - razbija šifre sefova u Los Alamosu, slika nage devojke po kalifornijskim barovima, svira bongo bubnjeve, u pauzama svojih predavanja rešava teške matematičke jednačine a u slobodno vreme vozi smešni hipi kombi. Naučna zajednica kojoj i sam pripadam, tako pomaže da se jedna iskrivljena slika u ogledalu volšebno ispravi sa druge strane istog tog ogledala. “Ali, što sam duže provodio vreme s njim, uviđao sam da je on anksiozan pri svakom ozbiljinijem razgovoru. On je voleo da vodi šou, bio je genijalan u tom, ali se plašio razgovora”, napisaće jednom prilikom Friman Dajson.

Omoti popularnih knjiga o geniju Ričarda Fajnmana.

Nakon što sam sve pročitao i razmislio, odlučio sam da skinem Fajnmanov poster sa zida. Izvini, Ričarde. Izvini i ti, oče. Otac, mislim, i dalje ne razume moju odluku. On niti više istražuje, niti prihvata promenu svojih starih stavova. U njegovim očima Fajnman je totalni heroj univerzalnog tipa, dovoljno puta potvrđivan i slavljen da je moje skromno mišljenje za jednog starijeg profesora univerziteta koji je igrom slučaja i moj otac tu nebitno. Da, Fajnmanove lekcije o fizici i njegova nauka zauvek treba da budu u knjigama. Nazvao bih je "mađioničarska nauka", u kojoj je on gotovo uvek u pravu, ako se za nauku tako nešto uopšte i sme reći. Onaj drugi Fajnman, čovek, ležerni šmeker i glavna faca u svakom društvu bilo da se radi o fakultetskom holu ili zagušenom toples baru, nije OK. Bar ne meni  (“Devojke, ovo će biti teško za vas, ima puno jednačina u ovom predavanju”, rekao je jednom.). U mojim očima, Fajnman je više nalik kvantnom svetu koji je i sam pokušavao da razume - sukobljena dualnost medijske figure i onog što nikad nije uspeo da spozna o sebi i drugima. Da li i o tome treba pričati i diskutovati sa studentima na fakultetskim časovima ? Obavezno. “