Senzacionalizam u nauci: "dežurni krivci" ... i kako dalje?

Pre izvesnog vremena, poznata američka teorijska fizičarka sa Prinstona, Liza Rendal, objavila je knjigu interesantnog naziva Dark Matter and the Dinosaurs u kojoj povezuje izumiranje dinosaurusa sa tamnom materijom, hipotetičkim oblikom materije koja u iznosu od oko 27 procenata ispunjava Univerzum. Knjiga je i zbog popularnosti same naučnice vrlo brzo dobila komercijalnu notu, a recenzije (uglavnom vrlo hvalospevne) pisene su u značajnim novinama poput Scientific American. Lizine kolege, pak, nisu bile previše oduševljene činjenicom da naučnica koja svakako nije ekspert za dinosauruse, postulira rešenje tako važne teme za istoriju naše planete izvan naučnih magazina, objašnjavajući jedan fenomen nekim drugim fenomenom (tamnom materijom) za koji još uvek nemamo eksperimentalnu potvrdu. Neki su otišli čak i dalje govoreći kako je to loš primer promocije nauke i težnja ka senzacionalnim temama i spekulacijama koje dobro prodaju knjige u knjižarama ali ne doprinose aktivno novim saznanjima. 

Ovde ne želimo previše da ulazimo u validnost pretpostavki Lize Rendal, već da dotaknemo očiti problem prisutan u modernoj nauci i popularizaciji nauke koji kao rezultat dovodi do senzacionalizma, pre svega zasnovanog na dve stvari: 1. hiperbolizacije efekata nekog istraživanja 2. spekulativnom karakteru istog. Ukoliko želite da pročitate izveštaj o knjizi profesorke Rendal u NY Times-u, možete to uraditi ovde https://www.nytimes.com/2015/11/20/books/review/inside-the-new-york-times-book-review-lisa-randall.html

Naslovnica knjige Prof. Lisa Randall i ilustracija poznatog finskog
umetnika Klipalinena za knjigu o evoluciji života na Zemlji (dole).

Urednici časopisa o nauci (poput najranijih štampanih naučnih vesti Science Service, na primer) veoma rano su shvatili psihološki uticaj atraktivnih i “bombastičnih” naslova na prosečnog čitaoca. Neretko su u uredništvu odbijali da štampaju detaljne rasprave o važnim naučnim temama tog doba, pa je tako zapisano da su zbog “neatraktivnosti teme” bili odbijeni tekstovi o merenju udaljenosti zvezda čuvenog astronoma Čarlsa Abota (1872-1973), ili pak pionirski tekstovi o radio astronomiji Karla Janskog (1905-1950). S druge strane, pojava naslova tipa “Zašto je bolje nositi šešir zimi nego leti” ili “Najbrža stvar na svetu” postajala je sve učestanija. Moderno doba i nove tehnologije očekivano su raširili spektar komunikacije nauke i medija. Bez obzira na to, stara boljka o senzacionalnim temama nije nestala. Naprotiv. Nije nikakva teškoća otkriti (svakodnevno?) neadekvatne naslove u dnevnim novinama ili ne veb sajtovima. Međutim, zbog čega se isti problem pojavljuje i u nauci? Privlačni ali vrlo često i nesuvisli naslovi primetni su u velikoj meri i u renomiranim naučnim časopisima. Ova činjenica otvara jednu veliku temu, ali i pitanja: Da li su moderni trendovi u naučnim publikacijama značajno podstakli sveprisutni senzacionalizam koji prožima naučne vesti u medijima, i sve više motiviše razne pokušaje plasiranja ideja kroz patronat naučno-popularne literature? Kolika je odgovornost naučnika a kolika naučnih novinara, i kako pronaći “pravi balans” između otkrića, njegovog naziva, i onog što će biti prenešeno široj čitalačkoj publici?

Naučna diskusija: originalna fotografija sa Univ. Michigan, kraj 19.veka

Da bismo lakše analizirali i prezentovali problem, poslužićemo se sa dva primera iz skorašnje naučne istorije.

Priča prva

Krajem 2010.godine NASA je zakazala vanrednu konferenciju za novinare povodom jednog “neverovatnog otkrića”. Sve velike novinske kuće i internet portali preneli su “pod hitno” informaciju koja im je bila prosleđena od strane NASA - da se radi o “jednom od najvećih otkrića veka”. U pitanju je bila naznaka otkrića mikroba koji koristi arsen kao pogonsko gorivo za život, umesto fosfora, sastavnog dela hemijske strukture DNK i glavnog prenosioca energije unutar njegovih baznih stanica. S druge strane, šta prosečan čitalac zna o arsenu? Sa časova biologije i hemije u osnovnoj školi naučili smo da je to otrovan hemijski element (metaloid) za većinu života na Zemlji. Zaključak: ako na Zemlji imamo oblik života koji živi i razvija se drugačije, šta onda očekivati u (gotovo) beskonačnom svemiru?

Ko je odgovoran za ovakve naslove?

Nažalost, plasiranje rada koji je objavljen u časopisu Science, kao i propratna konferencija za štampu, bile su samo veoma jeftine predstave za dobijanje publiciteta. Čak je i glavna autorka pomenutog rada Felisa Wolfe-Simon priznala da je svojim zaključcima više želela da provocira nove teme i mogućnosti, nego što je prezentovan i uložen istinski trud da se dođe do naučne istine. Rezultat priče: nekoliko dana senzacionalizma, publicitet prvoj autorki i njenom timu koji dolaze sa renomirane institucije. Da li smo otkrili nešto zaista epohalno, novu formu života? Ne! 

Priča druga

Otkriće “nove Zemlje” 2015. godine o kojem smo pisali i na ovom blogu. Pre godinu dana, svi svetski (samim tim i srpski) mediji bili su osveženi naslovima koji su to otkriće stavili u istu liniju sa iskrcavanjem čoveka na Mesec ili merenjem ubrzanja širenja Kosmosa. Ono što je pomenutom otkriću planete Kepler 452/b (ili popularno nazvanom Earth 2.0) nedostajalo, jeste upravo ono što razgraničava senzaciju i realnu naučnu priču - činjenično stanje! Dakle, ono što puku detekciju može da izdigne na nivo značajnog otkrića u toliko željenim revolucionarnim razmerama (u prevodu: ako nije zlatna medalja i svetski rekord na Olimpijskim igrama, takmičenje kao i da nisu zanimljiva za bilo šta drugo, zar ne?).

Međutim, kada su astronomi pažljivo proučili činjenično stanje vezano za tzv. novu Zemlju 2.0, oduševljenost je brzo splasla. Kepler space observatory je lansiran 2009. kako bi mapirao vansolarne planete u našoj galaksiji i do sad ih je pronašao gotovo 1000 u preko 400 zvezdanih sistema. Posao verifikovanja planeta nađenih Keplerovim uređajima nije nimalo lak, i sastoji se u pratećim posmatranjima značajnih kandidata pomoću najvećih zemaljskih teleskopa (Keck na Havajima, VLT, Gran Canarias na Kanarskim ostrvima). Zanimljivo je da je Kepler teleskop iste godine već imao jedno izuzetno vredno otkriće: pratio je evoluciju jedne velike supernove, što je teoretičarima omogućilo da bolje upoznaju fenomen tamne energije.

Tweet jednog od naučnika u timu Curiosity

Međutim, koliko i mediji, toliko i organizacije koje finansiraju naučna istraživanja željni su da čuju nešto drugo: da se među tim planetama krije blizanac naše Zemlje. Činjenica dalje kažu da je Kepler 452b zaista zanimljiva jer orbitira oko planete G klase kojoj pripada i naše Sunce. Takođe je zanimljiva jer je period obilaska oko te zvezde vrlo blizak našem periodu od 365 dana (u slučaju Keplera 452b je malo veći i iznosi 385 dana). Naučnike, međutim, najviše intrigira mogućnost da se ta vansolarna planeta nalazi u tzv. habitabilnoj zoni, hipotetički pretpostavljenoj oblasti koja bi na osnovu raznih parametara (udaljenosti od matične zvezde, metaličnosti, opasnosti od potencijalnih supernova efekata itd.) omogućila da planetarni objekat ima uslove za stvaranje vode na svojoj površini. Zašto voda? Zato što je jedna od osnovnih mantri koje NASA koristi u traženju inteligentnog života van Zemlje upravo: traži vodu-nađi život ! 

I upravo tu su se pojavili veliki problemi koji su brzo raspršili snove o masovnom naseljavanju Zemlje 2.0. Zapravo, još tokom prvog izlaska u medije, nije uopšte bilo jasno da li je planeta stenovita ili gasovita. Neptunovski tip planeta bio bi onaj tip objekata koji uopšte nema površinu, tako da tu potpuno otpada definicija habitabilnosti kao "mogućnost da radijativni efekti sa matične zvezde budu u skladu sa uslovima o održavanju vode u tečnom obliku na površini planete ". Dakle, koliko je obećavajuće da Kepler 452b sadrži okean? Na kraju, zanimljiva (ali i razočaravajuća) činjenica je da nije detektovana nijedna druga planeta koja orbitira oko zvezde Kepler 452. To može da ima ogromne konsekvence na sposobnost da ta planeta dobije vodeni resurs od nekog drugog objekta, kao što je pretpostavljeno Zemlja dobila (recimo od ledenih stena koje su formirane u Sunčevom sistemu i usmerene ka Zemlji zahvaljujući ogromnoj gravitaciji Jupitera). U slučaju Kepler 452b, nepostojanje takvog "lanca vodene ishrane" mogao bi da znači i nemogućnost njenog stvaranja.

Odgovornost naučnika

U oba slučaja epilozi priča doveli su do izvesnog razočaranja svih koji prate i vole nauku. Ovde ćemo dati nekoliko objašnjenja i mogućih ideja za prevazilaženje sličnih problema:

- Nedostatak komunikacije između instituta i medija često uzrokuje slične efekte - iako u navedena dva slučaja to nije bio slučaj (naprotiv), komunikacija je svakako nešto što se može drastično popraviti u narednim godinama. Poznato je da se naučnici dele na one koji vole komunikaciju sa medijima i sredinom, i one koji smatraju da je to apsolutno gubljenje vremena. Zbog toga se dešava da je na jednom institutu medijska pokrivenost nečijeg rada na mnogo višem nivou u odnosu na ostale istraživače, iako je kvalitet njihovog rada isti. 

- Instituti su često vrlo nezainteresovani da sprovode analizu na koji način njihovi naučnici predstavljaju svoje rezultate. 

• Uređivačka politika naučnih časopisa dozvoljava pompeznost u velikoj većini slučajeva - prostora za korekcije svakako ima, pogotovo kad su velike kolaboracije u pitanju. Tako se često favorizuju istraživanja koja moraju da zadovolje kriterijume velikih fondova koji ta istraživanja pokrivaju. Na primer, sa misijom Kepler naše su mogućnosti dobacile do brojke novootkrivenih planeta kakve nismo ni slutili svega deceniju pre. Suština misija (i života na kraju krajeva) je u neprestanom traganju. Možda nas najviše u budućnosti iznenade svetovi koji i ne liče na naš, a otvore nam svoja vrata na neki potpuno neočekivani način. Do tada, trebalo bi, nezavisno od toga da li smo u poziciji profesionalnih naučnika ili "samo" ljubitelja prirode, da povedemo računa o davanju realnih informacija o tim traganjima. Ponekad je koracima dovoljna jedna jedina kombinacija da iskoče na pravo mesto. Isto koliko im je dovoljno da zalutaju. 

Odgovornost naučnih novinara

- Naučno novinarstvo je alat koji široj publici može da približi neku temu na način koji je zanimljiv i lako prihvatljiv, ali još važnija uloga je da OTKRIJE nešto što je potencijalno značajno u moru naučnih radova koji se svakodnevno objavljuju. Međutim ono što velika većina naučnih novinara u svetu ne čini na dovoljno dobar način je samostalno istraživanje interesantnih tema koje su skrivene pod talasom medijski mnogo detaljnije propraćenih otkrića. Produkt tog efekta koji bi se mogao svesti pod “informacionu isključivost” jeste da se tako popularizuju sve one naučne teme koju su u svom startu već dovoljno dobro medijski pripremljene. To mnogi naučnici, uglavnom sa prestižnih svetskih instituta, veoma dobro znaju, i obilato koriste pogodnosti aktuelne situacije za promociju svojih projekata. Zbog toga je potrebna bolja pripremljenost naučnih novinara, kako bi se trend “hiperbolizacije” prekinuo u startu, i javnosti plasirala prava slika nekog otkrića. S druge strane, edukacija čitalačke publike treba pažljivo da se nadograđuje i razvija svoj kritički stav. 

Ovako su izgledali prvi naučni novinari. Bilo bi lepo uporediti kvalitet tekstova nekad i sad.

Problem za mnoge naučne novinare je što je nauka ipak drugačija u realnosti od one u filmovima

U svrhu toga, dole nudimo nekoliko saveta kako da se čitaju naučne izveštaje u novinama/na internetu:

1. Preskočite sažetak izveštaja koji je napisan od strane novinara

2. Obratite pažnju na osnovu čega je izveštaj napisan: originalni naučni rad, nečije mišljenje o naučnom rezultatu ili pregled određene teme koja zavređuje pažnju. Takođe, obavezno obratite pažnju na originalni izvor na koji se izveštaj poziva.

3. Zapitajte se tokom čitanja koliko je suština rada objašnjena pukom banalizacijom ili spretnim uvođenjem stručnih termina koji su vešto objašnjeni.

4. Nakon čitanja pokušajte da ispitate svoj nivo razumevanja teme i pitanja kojim se tekst bavi.

Ako vas neka tema zanima, ne zadovoljavajte se zaključcima koje nameću naučno popularni tekstovi. Oni su tu da vam otvore vrata širokih tema koje se aktivno izučavaju !

Proces pripremanja ozbiljnih naučnih rezultata je odgovoran i dugotrajan.

Konekcija između prezentovanja tih rezultata i šire javnosti mora da bude uspostavljena.

Međutim, bez diskusije tih rezultata u vanakademskom okruženju, svaka vest prenešena kroz "naučno/popularne" 

sajtove, biće izolovana informacija koju mnogi neće znati kako da interpretiraju. 

Zbog svega navedenog, neophodne su nove smernice u trendu prezentovanja rezultata. Prvi koraci su već učinjeni, pa je tako Univerzitet u Lajdenu ovog leta organizovao debatu na sličnu temu, a naučnici će od naredne godine imati kurs koji će pomoći da se napravi balans između pisanja izveštaja za medije i onoga što je u laboratorijama zaista urađeno. Među astronomskom zajednicom je pokrenuta i interesantna platforma koja se zove VoxCharta, i koja za cilj ima disusije i rangiranje skorih naučnih radova objavljenih u domenu astronomije i astrofizike. Naučnici sa raznih institucija ocenjuju zanimljivost i značajnost radova svojih kolega, stvarajući na taj način listu alternativnu onoj koja se pojavljuje kroz dnevne naučne rubrike u štampanim i veb medijima. Pravilno korišćenje ovakvih izvora informacija može da pomogne u prevazilaženju dela problema opisanih u ovom tekstu.