12/26/2013

PRIČA O JEDNOJ AVANTURI


Ovo je jednostavna priča o jednostavnom mladom čoveku. Biti Sapiens danas, teskoba je koju mnogi izbegavaju. Ipak, ako nekada pogledate dovoljno pažljivo, preusmerite svoje receptore na ljudska dela, od onih u vašem komšiluku pre svega, verujem da svakako možete naći pripadnika svoje vrste za kojeg možete reći da vas inspiriše. Milija Jovičić je jedan od njih. Koliko je ovo intervju-priča o njegovoj avanturi od Srbije do Kine, takođe je i priča o knjigama, o spajanju tačaka na karti sveta, o spajanju ljudi, njihovim susretima i razmišljanjima.

Nekada, u davna vremena, osvajanje Kine smatrano je vrhuncem čovekovog avanturizma, željom za upoznavanjem dalekog kontinenta, i praćanje kulturne i istorijske (a prečesto i trgovačke) baštine koju je najmnogoljudnija zemlja sveta ostavila civilizaciji. Danas je dovoljno da sednemo u avione, platimo turističkoj agenciji određenu sumu, dobijemo vodiča, i saznamo ponešto o spomenicima, trgovima i palatama... I na kraju svega toga, ostane nam jedno veliko pitanje bez odgovora - a šta je sa ljudima? Kako upoznati ljude, njihove (naše) ćudi, opsesije i verovanja, umetnost malog čoveka, daleko pomerenog od budnog oka javnosti modernog terhološkog sveta? Kako osetiti njihova (naša) traganja za vanvremenskim stvarima?

Milija je iz Priboja, a student je na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. On je jedan od onih mladih ljudi u Srbiji koji voli da traga za odgovorima na ta pitanja. On je i jedan od onih koji ne čekaju da odgovori dođu do njegovih vrata, već sa rancem na leđima, malim džeparcem i beskrajnom verom u otvorenost ljudi, odlazi na noge tim istim odgovorima, neretko prespajajući nove i stare puteve, izmorene autobuse i vozove, pustinje i stepe. Od Beograda, preko Bugarske, Turske, Kazahstana, pa do drevnog Urumčija i kasnije Pekinga, u jednom "dahu". Idealna prilika da upoznate junaka naše priče i saznate ponešto kako izgleda "osvajanje Azije" u XXI veku.

(U svom malom dnevniku putovanja, Milija je zapisao sledeće: "Kuckam iz Kine, gde je wordpress zabranjen, kao i facebook, youtube, blogspot… Nije tako loše kad imate proxy na kompu. Krenuo sam na put pre oko dve nedelje u posetu mojoj boljoj polovini koja je ovde na studijama već nekoliko meseci, a ja sam dobio od nadležnog organa odlazak u penziju (ili tako bar pauzu). Najviše muke i živaca u Srbiji mi je oduzelo konzularno odeljenje NR Kine, koje ovim putem pozdravljam sa porukom “Ipak sam ušao u Urumči”.")

Milija, Heraklit je rekao da "nijedan čovek ne prelazi istu reku dvaput, jer ona više neće biti ista reka, ali ni on neće više biti isti čovek". Da li je Milija Jovičić isti čovek, nakon avanture od Srbije do Kine?

Gandi je rekao da ni voda u Gangu nije dva puta ista. Svako putovanje nosi promenu u misaonom i životnom toku. Ja sam nekako na putovanje krenuo citirajući Ramba „Usled burnih istorijskih događaja, pao sam u nervnu tenziju“. Nisam tražio smisao ili smislove, već sam sebi postavio cilj prevladavanja samog sebe na putu, a konačni cilj Peking je zbog bolje polovine koja je tamo.

 
Znam za tvoju ljubav prema knjigama. Ni sada nisi odoleo da gradove najpre ne razvrstaš po njihovim knjižarama. Kakve knjige si tražio na svom putu?

Bibliofil i biblioman sam, mada čini mi se da i nema razlike između ove dve reči. Svaki novi grad u koji dođem upoznajem preko knjižara, nikada turistički obilazeći ono što je u tom gradu najpopularnije. Za razliku od „random walk-a“, više primenjujem „Levy flight“ koji na primer koriste predatori u potrazi za hranom, a i dobra je opcija ukoliko tražite hranu u šumi. Hodanje u nasumičnom pravcu, a onda zadržavanje na jednom mestu i pretraga bliže okoline je taktika predatora za knjigama u nepoznatom mestu. U Sofiji sam tražio (i našao) knjižaru sa polovnim knjigama na engleskom i pazario Vilijama Goldinga „Naslednici (The Inheritors)“. Tako da u potrazi za knjižarama prođem kroz neke meni lično zanimljivije stvari, kvartove, ulice, zgrade i kuće dok ne dođem do cilja. Jedan grad ne čine turističke znamenitosti, već ljudi i mesta gde oni žive. 

Kada spominjemo knjige, šta si čitao na svom putešestviju od Srbije, preko Bugarske, Turske, Kazahstana...?

Uh, nije se samo čitalo, već gledalo i slušalo. Od knjiga su dva možda velika pisca. Prvi je Andrej Platonov „Poslednja komuna (Čevengur)“, a drugi Čingiz Ajtmatov „Gubilište“. Sam Platonov je u ovom delu ismejao lažni komunizam i sve pojave u sovjetskom društvu, ironija je da sam knjigu čitao u Kini. A Čingiz Ajtmatov, Kirgiz poreklom i jedan od velikih sovjetskih pisaca i meni dražih, je dobro štivo za stepe. Tu je bio Jarred Diamon „Collapse“, džez i dokumentarac Erola Morisa „Jedanaest lekcija Roberta MekNamare“. Ovaj dokumentarac mi je mnogo značio da prebrodim krizu kad sam počeo da shvatam da se nalazim na 4000 kilometara od kuće, da sam u Almatiju, spavam iznad železničke stanice u sobi koju delim sa nepoznatim ljudima. Počinje da radi strah od toga kako izgledaju putevi i kakav je autobus kojim putujem za Urumči. Prva lekcija u dokumentarcu glasi: „Empatišite se sa vašim neprijateljem“. Daleko od toga da sam nepoznate ljude doživljavao kao neprijatelje, ali ako pokažete empatiju za njih, očekujte povratno od ljudi na koje ćete nailaziti. 

Državne granice i ekonomske razlike je nekako lako primetiti u današnjem društvenom ustrojstvu sveta. A šta je sa ljudima?

Moram da budem iskren, ne pravim nikada neku kartu osobina po nacijama i tome slično, ali generalno uzevši u obzir kontakte sa svim nacijama sa kojima sam stupao u dodir, moje simpatije su osvojili Kazasi, Kirgistanci i Ujguri, dok su me Kinezi na koje sam nailazio ubijali u pojam materijalizmom (svaki put se me gledali kao da imam kamion para za bacanje ili ovcu koju treba ošišati). Mada neka zanimanja pokazuju tendencije zajedničkog ponašanja bez obzire na granice, pre svega mislim na taksiste. Mada opet ilegalni taksi je bolja opcija u Kazahstanu nego onaj sa tablicama, dignete prst, stane vam slučajni automobil, kažete mu adresu i pitate „Skoljka?“ i odlučite da li da uđete ili ne.

Kako je putovati sa Šekspirom? (naime, u autobusu u Turskoj, sedeo je crnac koji je kontrolorima rekao da nosi ime i prezime slavnog pisca :) ). Uopšte, koji je tvoj prvi osećaj kada naiđeš na zanimljive sagovornike u toku dugih putovanja...

Što se sagovornika tiče, moram da budem iskren da ih i nije bilo toliko. Do Bugarske sam bio potpuno sam, u tramvaju sam upoznao profesora robotike gde smo diskutovali o literaturi na engleskom koja je skupa, u prevozu do Istanbula sam pričao sa programerom iz Bugarske, u avionu za Kazahstan sa tipom iz Gruzije. Pravo druženje sam imao u autobusu iz Almatija za Urumči, putovanje koje je trajalo nekih 18 sati. Istina svi pričaju na ruskom, a meni je dosta teško bilo da sklapam rečenice u skladu sa znanjem ruskog koji sam učio u osnovnoj, ali pričalo se. Na primer združio sam se sa tipom koji je trener tekvondoa, ima 36 godina i četvoro dece a izgleda mlađe od mene. Sa starijom Ujgurkom sam pričao o Uzbekistanu, Samarkandu, njenim uspomenama iz Jugoslavije i mladosti. Posle u Kini sam pričao rukama, pošto Kinezi nemaju pojma engleski, a kad zaglavim bolja i lepša polovina je služila kao prevodilac preko telefona između mene i Kineza u Urumčiju. Kasnije me je naučila da prozborim nešto (htela je i više da me nauči, ali sam ja bio lenj), pa sam znao da pitam koliko šta košta i da odbijem naporne prodavce koji vuku za ruke. 

Nedavno sam video da su mnogi poznati časopisi (National Geographic i Newyork Times) proglasili prestonicu Kazahstana Astanu, za najčudniji glavni grad na svetu, sa gotovo izveštačeno-modernom arhitekturom i neprirodno velikim brojem ljudi koji se doseljava u pravu pustinju, tražeći svoju sreću (Las Vegas istoka, reklo bi se). Kakve priče ti nosiš iz Kazahstana?

Kazahstan je jedna divna zemlja. Ja nisam ljubitelj naseljenih i natrpanih mesta. Meni lično Almati je delovao tako apsurdno. Cena vožnje autobusom je i više nego socijalna čak i za uslove iz Srbije (80 tengi, što je manje od pola eura). Svuda posteri za slavljenje događaja iz Velikog otadžbinskog rata (tj. Drugog svetskog rata), pozivi za priključivanje velikoj tradiciji kazahstanskih vojnih snaga. Grad sa toliko paradoksa, velikih zgrada i skupih hotela, a sa druge strane socijalnim uslovima na svakom koraku, od prevoza, do hrane, izgleda aerodroma itd. Čak sam na aerodromu čuo himnu SSSR-a. Iz autobusa je pogled samo išao stepom koja se prostirala u nedogled. 

Povremeno smo se zaustavljali u malim mestima kraj puta što za hranu, što zbog toaleta. Autobus je najčešće pun ljudi koji u Kini kupuju robu a posle je preprodaju u Kazahstanu. U povratku se desilo da nije bilo mesta za sve torbe u gepeku, tako da je svako morao da sedi i leži na po nekoj torbi u kojima je bilo svega. Mene lično su Kazasi osvojili. U povratku, slučajna kazahstanska porodica, tj. majka i kćerka me zovu kod njih kući na večeru, i da prespavam ako treba do leta ujutro. Odbacili su me do aerodroma, večerao sam kod njih kući gde su svi bili na okupu, osećao sam se kao među najrođenijima. Priča je bila vesela i opuštena, mladi zet je znao engleski kad ruski zaškripa pa je služio kao prevodilac kad sam ja hteo da kažem nešto (razumevao sam šta žele da mi saopšte), kad sam odlazio od njihove kuće, spakovali su i bombonjeru za moje i rekli mi da uvek mogu da računam na prenoćište kod njih. Tip iz autobusa koji je trener tekvondoa se takođe aganžovao da mi pomogne, u Urumčiju jedan Kazak sa redom zlatnih zuba me spasio od navale taksista i našao mi taksistu voljnog da me vozi za tenge jer juane u tom trenu nisam imao. A i sam put autobusom je iskustvo koje poveže sve putnike međusobno, razne priče i sudbine se čuju. Uglavnom svi su čuli za Čingiza Ajtmatova, koga toplo preporučujem širem čitalaštvu (u izdanju „Logosa“ su izašla i sabrana dela, a za početak pročitati remek delo „Duže od veka traje dan“). 
Astana - nesvakidašnje čudo usred pustinje

Osnivač si web portala za promociju fizike među mladima VIVA FIZIKA. Da li su putovanja u mikrosvetu i makrosvetu za tebe podjednako zabavna, i misliš li da ijedno od njih ima krajnju granicu?

U vezi sa osnivanjem VIVA FIZIKA, malo me je prošla želja za bavljenjem svim tim stvarima iz nekih ličnih razloga i ubeđenja. Ali u svakom slučanju nema granice želji da se nauči nešto novo. Npr u knjižari u Pekingu sam pričao sa devojkom koja zna engleski, završila je i studije engleskog. Nju su zanimale opšte stvari iz relativnosti, izgleda da takve stvari i dalje raspaljuju maštu. Pitanja o svetu u kome živimo, skrivenoj isprepletenosti i kompleksnosti su nešto što svakoga zaokuplja. 

Kakvu si sve muziku čuo na istoku, da li je orijentalna melodija jača od sve prisutnijeg "dance-ethno" uticaja ?


Samo sporadično se čula muzika na istoku. U Turskoj se čula u autobusu, ali to je bio izbor vozača, i ličilo je na turbo folk motive, dok recimo u Kazahstanu noću sam slušao radio, primetio sam da na dosta stanica noću ide klasika, tu i tamo je bila po neka stanica sa nekom pop muzikom. U Kini tradicionalnu muziku je mnogo teško čuti, sem od usamljenih izvođača po parkovima, kod njih je u modi (kao i svuda globalno) kopiranje pop slatkaste muzike. Dok recimo tu i tamo nađe se po neki Kinez, ali čak i Ujgur (npr. u Urumčiju) koji izvodi tradicionalnu muziku naroda stepa.

Urumči je nekada bio prestonica "puteva svile" na istoku. Šta je Urumči danas?


Urumči danas je grad na koji se različito gleda. Kinezi kao na izvor unutrašnjih nevolja koje imaju sa Ujgurima, pa je za njih sam grad mesto gde ne bi želeli da idu. Ujguri na taj grad gledaju kao mesto gde se na njih kao manjinu vrši depresija i asimilacija stanovništva. To je grad u kome sam prvi put video kinesku vojsku, do tada sam samo istu video na svakom ekranu u metrou u Pekingu, a ovde sam video regrute koji trče na minusu oko jezera u Urumčiju. Stranci na taj grad gledaju nekim svojim očima, najčešće očima zarade, jer je unosno držati časove engleskog Kinezima. Kazasi, Kirgizi i Uzbeci na Urumči gledaju kao izvor jeftine robe koju posle u autobuskom stampedu švercuju i prenose u svoje zemlje. Recimo autobus kojim sam ja putovao, iako nije klasična linija za šverc ture, bio je toliko krcat, da moj ranac je bio ispod mojih nogu na ležaju, ljudi su spavali sa svojim torbama, jedan tip čak sa igračkom nekog robota. Postoje specijalizovani ljudi koji slažu torbe poput tetrisa. Nekada je tuda išla svila, danas zepter šerpe, tepisi, garderoba, kopije mobilnih, aparati za ceđenje i koješta.  

Po tvom mišljenju, koliko jako ljudima nedostaju avanture u tehnološkom dobu u kom živimo?

Ljudi su oduvek bili konformisti, svako kome avantura nedostaje uvek nekako prirodno krene u potragu. Doba u kome živimo je obeleženo željom za što većom lagodnošću i što manjim mučenjem, što je donekle u redu, bar do one granice kad nam čula i osećaj za realnost otupi pa putovanja zamenimo fikcijom sa ekrana, ili turističkim aranžmanima sa gledanjem zgrada. Ali poenta, po meni lično, nekada ne leži u objektima već u ljudima koji dati prostor naseljavaju, i to ljudima koji su na margini, oni koji su nevidljivi i ne žive u blizini hotela ili centralnih ulica. Tehnološko doba ima veliku prednost, skoro 70% puta je moguće isplanirati od kuće, detalje kao što su prevoz i smeštaj čovek može još pre polaska da odradi, potencijalne rute, prevozna sredstva i sve informacije koje su sada dostupnije nego što su to bile pre 30 godina. 
 
 (A evo šta kažu svetski ekonomski magazini:

"The tallest building in the world is now in Dubai, the biggest factory in the world is in China, the largest oil refinery is in India, the largest investment fund in the world is in Abu Dhabi, the largest Ferris wheel in the world is in Singapore."

impresivno i zastrašujuće,  zar ne? )


Za kraj, navedi osnovne različitosti i sličnosti sa mestima i ljudima u Urumčiju i Pekingu, i onim u Beogradu.

Ja sam više vremena proveo u Pekingu, nego u Urumčiju, ali vrlo je teško napraviti poređenja.
Sa jedne strane, infrastrukturno, Kina deluje kao SF, gledano na autoputeve, metro, prevoz. Ali sa druge strane, Srbija iz Kine deluje kao najslobodnija zemlja sveta, uzimajući u obzir (ne)slobode govora i pisanja, cenzuru interneta, filmova i literature. Ali sa druge strane Kinezi su mnogo više okrenuti na državnom nivou naporima da knjige i kultura budu dostupne svima. To ide dotle da Kinezi preštampavaju orginalne udžbenike sa engleskog (pre toga otkupe licencu) za studente i oni su smešno jeftini. Isto tako prevode ogroman broj knjiga iz svih oblasti na kineski, tako da svako uz malo truda može lako da dođe do potrebne literature za lično usavršavanje u svim oblastima. Sa druge strane, u Kini je trend da svi u svakom trenutku i na svakom mestu gledaju serije i filmove na mobilnom, tabletu, kompjuteru, tv-u, ali skoro svuda. Samo jedna devojka je gledala TED predavanje u metrou, ali svaki put kad god bih se osvrnuo skoro svi su gledali nešto, samo je mali broj ljudi čitao. Ne mogu baš da napravim neke sličnosti sa Beogradom i Pekingom ili Urumčijem, prosto suviše je velika kulturološka razlika, guranje u prevozu je normalna stvar, trka u metrou, podrigivanje i puštanje gasova i niko se na to ne obazire, slično je i sa vršenjem nužde. To je ono što je ljudima iz Evrope nezamislivo i neshvatljivo. Npr malo dete koje ima odeću sa prorezom za zadnjicu da roditelji ne moraju da skidaju dete kada vrši nuždu. Prevoz u Urumčiju je na primer, gledajući unutrašnjost autobusa i nedostatak grejanja, možda na jadnijem nivou nego u Beogradu. Ali opet sve je to relativno, osnovno pitanje koje sam imao i nemam odgovora na to je da li su ljudi tamo srećni?
 

Posted by at
Labels: , , , , ,

No comments:

Post a Comment

Subscribe to: Post Comments (Atom)