AFRIČKI DŽEZ - PRIČA PRVA: NA TRAGU MARABIJA

Afrički džez

Na tragu marabija

Možda je i sam naslov u startu  pogrešan. Jer, Afrika = džez. Kao što je i Brazil = fudbal. Iako su Brazilci (kod nas uvek pogrešno zvani karioke što je nadimak samo za stanovnike Rija) oduvek imali slobodu da pikaju loptu po nepreglednim plažama i strmim ulicama, dotle su Afrikanci stvaranje džeza kroz čitav 20. vek doživljavali kao lepu i retku privilegiju koja se oslobađala u istim onim trenucima u kojima su se oslobađale i njihove teritorije. Sloboda je za Afriku prilično čudna stvar, i kada joj se najmanje nadate ona se uzdigne odnekud tiho i nenametljivo, baš kao i prvi akordi neke džez kompozicije. Pa opet, koliko će se održati u toj svojoj homogenosti ne zavisi od kompozitora i pevača. Eto, u tome je ta najveća razlika brazilskog fudbala i afričkog džeza – afrički umetnici nikad ne znaju koliki je njihov stvarni kreativni
prostor, a samim tim i njihovo kreativno vreme. Iako u Africi postoje plemena koja ne smatraju važnim da znaju brojeve iznad deset, ritam, kao prosta i urođena stvar, pravilno se oslikava po peskovitim dolinama i rezervatima – tim malenim čuvarima izvornog hoda. Afrika možda još nije cela stala na svoje noge – ali kad god prohoda, Afrika hoda džez.

Sl.1 Basil Coetzee

Džez u Africi pojavljuje se u šarmantno odevenoj formi, ideje koje nosi svaki novi pravac kasnije se šalju na poliranje u „fine evropske centre“ koji (očinski čudno) brinu o toj svojoj muzikalnoj deci. Prve naznake oslobađajućeg džezerskog zvuka na tlu Afrike srećemo početkom 20. veka – ovo smatrajte tačnim samo ukoliko niste živeli pre pojave Interneta. Svaki starosedelac juga Afrike će vam reći da su džez ritmovi oduvek u njihovim životima, njhovim petama i žilama. Iako mnoge enciklopedije muzike podjednak značaj i uticaj daju evropskim i afričkim oblicima, jasno je da to nikako ne može biti tačno. U osnovi afričkog ritma je tradicija, genetska i usmena, dok evropski narodi takvu tradiciju nemaju. Složenost harmonijskih muzičkih izraza u evro-džezu posledica je formalizovanja neobaveznog takta za kojeg Evropljani retko imaju osećaj. Kada su u Južnoafričkoj republici otkriveni i otvoreni veliki rudnici zlata i dijamanta, tada su stvoreni i prvi zapisi o marabi – muzici koja se dvadesetih i tridesetih godina svirala po kafanama, ulicama, uskim džepovima izmučenih afričkih radnika-kopača. Muzika kao što je marabi zapravo i nije odjednom nastala, već se otvorila poput najskrivenijih vrata, što je i slučaj sa većinom podvrsta džeza na tom kontinentu. Ko je stvarao marabi, taj je i slušao marabi – taj je i živeo marabi. Zaklonjen dimom cigareta nadničara iz geta Johanesburga, ispijena lica koja su iščekivala zrnca plesa i seksa, postala su najvernija publika na svetu. Publika koja muziku stvara hvatajući se za ono kratko i tako žurno ističuće prostor-vreme znajući da se iza drvenih ulaznih vratanaca rasturenog kafe bara kriju siromaštvo i ropstvo. Uticaj marabija oseća se kod slavnih izvođača poput saksofoniste Bazila Kucija ili Abdulah Ibrahima. Oni su predstavnici unekoliko sofisticranijeg i radio stanicama prijemčivijeg kejp džeza (eng. Cape jazz). Dok je nastanak marabija geografski bio vezan za Johanesburg, dotle je kejp-džez svoje sedište imao u Kejptaunu. Takođe, prvi je bio naklonjeniji piano stilu, dok je ovaj drugi nastojao da stvori raspršujući zvuk za vrele gradske prizore zasnovan na limenim duvačkim instrumentima i prodornom bendžu, za kojeg su afrički džezeri tvrdili da može biti utočište bilo kojoj duši. Presvučen u kožno odelo navučeno na drveni trup, bendžo je jednostavno elegantan. Sirovost ozvučene boli i žudnje za boljim vremenima sa jedne strane, i kompleksnost glasova koji nestaju u tajnim tamnicama sa druge strane, ispisivale su muzički život juga Afrike skoro četrdeset godina.

Najveći internacionalni domet marabi (a i kejp-džez) doživeo je 1986. godine izdavanjem albuma Graceland američkog muzičara Pola Sajmona. Da ljudi širom Amerike spoznaju afrički džez ritam preko ploče svog sunarodnika možda je i bio pravi način da se aktivira poslednji plamičak koji će nekoliko godina kasnije buknuti u vatru odnoseći iz etra govor aparthejda i njegove surove protagoniste. Muzički, ceo Graceland album je vešto balansirao između izvornog afro-bunta i sfinga, ali uz neizbežne otiske prljavih noktiju marabija svud po notnom telu. Formalno, dosta toga se promenilo od vremena kada su marabi izvodili umorni rudari i lokalni crnci. Pedesete godine donele su promene, donele su propise koji su ograničavali crnačkom stanovništvu pravo da svoju tugu oblikuju kao marabi, svaki zakon je imao potpis i pečat (ah, ta neutoljena žeđ modernog čoveka za kalupima), zvuk je izgubio na rutini i vremenom postajao pravi luksuz. Svaki luksuz se dobro plaća, a ljudi su postepeno dolazili u situaciju da otkupljuju prava na sopstvenu dušu. Jer marabi je skup nota koje listaju stanje duše kao kakav dnevni meni u nekom skupom restoranu, eto toliko je bilo afričkih duša prvobitno otrgnutih poput usamljenih rukavaca reke, a posle sjedinjenih oko par truba, udaraljki i gitara.

I dlanova, široko okrenutih ka Suncu.